Utjecaj polimorfizma L55M PON1 gena na razvoj dijabetes melitusa tipa 2 u populaciji Tuzlanskog kantona

Prije nekog vremena napisala nam xxxIronic inspirativan post o svojoj master tezi. Neću se ni pravit pametna pa reć da zaista razumijem o čemu se radi.

Baš sam ponosna na nju, trebalo je doći do toga, koliko god neko imao visok IQ i bio talentovan, ipak u takav poduhvat ide mnogo truda, vremena, učenja, sikiranja. Bravo Ironic 👏

Posebno dovest to do kraja, kako ja nisam. Ja svoj master nisam nikad završila, iz ko zna kojih razloga. Volim davat neke razloge zbog kojih mi se smučio – PMF u Tuzli, rektor tog istog fakulteta, moja mentorica koja je odlučila da ne želi više nikad da mi odgovori na mail, čitav sistem visokog obrazovanja gdje je svjedno da li sam studirala u Doboju, Bijeljini, Sarajevu ili Visokom.

Na dodiplomskom u Sarajevu sam zavolila genetiku zbog profesora koji nije predavao predmete – on je držao inspirativne govore. Svako njegovo predavanje o genetici je bilo kao da prisustvujem TED talku nekog Harvardskog profesora. Taj čovjek je rođen da bude profesor na univerzitetu.

On je bio razlog zašto sam onda, kada sam počela raditi i imala svoje pare upisala master Molekularne biologije i genetike, ali u Tuzli jer nisam mogla putovati na predavanja u Sarajevo.

U Tuzli sam dobila profesora koji predaje genetiku iz knjige iz 1978. Ljudski genom je sekvenciran 2000te (i to zbog Srebrenice!). Od 2000te do danas je ta nauka toliko napredovala da je čak i teško biti u korak s njom osim ako ne čitaš svaki dan naučne radove. Master program je bio toliko loš i nazadan da se kajem što odmah nisam odustala od njeg. Ipak, uzmem za mentoricu jedinu osobu koja je ličila na uni profesora, koja se ne upušta u viber svađe sa studentima i ne pijucka kafice s njima u Galeriji (kafić). Iako su me svi upozorili da je nestabilna ličnost, ipak je jedina ličila na nešto (što se znanja tiče) i manira akademske veličine.

Na kraju se ispostavilo da SVI ipak jesu upravu (kako to često biva), pa me žena jednostavno stavila na ignore. Njen ignore je poslužio za moju ionako izgubljenu volju za bilo čim akademskim da ode u beskraj plavetnila i zauvijek se izgubi. U međuvremenu sam zbog posla zamrzila sve što ima veze sa mojim fahom, toliko da stagniram i odbijam da napredujem, ne želim ni na kongrese da idem, ne želim bit ni dio zajednice, ne želim ništa. Upravo to – želim ništa.

Svake mi godine dolaze pripravnici sa istog fakulteta i svake godine su sve lošiji i lošiji. Toliko nemaju znanja, da svaki pacijent koji češće vadi krv ima više znanja o medicinskoj dijagnostici od njih. I nisu djeca kriva, kriv je sistem koji postavi Begu Gutića za rektora, krivi su profesori koji su zbog politike i novca dozvolili da visoko obrazovanje u BiH znači go kurac – jer realno ako hoćeš diplomu, to ti je najlkaše. Odeš i kupiš, i još ćeš mi i bit šef kao što je moj meni. Jer politika i fakultet iz Banja Luke.

Dođu djeca koja ne znaju word koristit a imaju master diplomu, jer im niko nije nikad ni tražio esej ili projekat ili rad. Ne znaju napisati poslovni mail, niti napraviti tabelu, ne znaju osnove svoje struke, ne znaju ništa – ali imaju papir da znaju sve. I sliku na IG sa diplomom i dekanom.

Naslov je naslov moje teze za koju mi je ostalo uraditi samo još statističku obradu podataka. Sve ostalo – od izolacije DNK iz leukocita ljudske krvi do zaključka sam uradila. (Ako vas interesuje, ukoliko imate ovu mutaciju imate veće šanse za oboljevanje od DM2, što se poklapa sa istraživanjima sprovedenim u Hrvatskoj i Evropi, za razliku od azijske populacije gdje je druga mutacija istog gena uzročnik oboljevanja od dijabetesa).

Ne vjerujem da ću ikada završiti svoju tezu.